Ko je danas “glavni”, deca ili roditelji?

0
8

Odriču li se savremeni roditelji svog autoriteta, pa mališani njih “vaspitavaju”? Problem nastaje kada mama i tata sve vreme povlađuju svojoj deci.

Do pre nekoliko decenija pitanje o tome ko određuje pravila u porodici bilo je sasvim neumesno, jer je roditeljski autoritet bio neprikosnoven. Teško je zamisliti da nam danas dete ljubi ruku u znak poštovanja, da nam persira i stoji mirno i gleda u pod kad mu se starija osoba obraća, pišu “Novosti”. Savremeni roditelji žele otvoren, topao i blizak odnos sa svojom decom, ali psiholog Nevena Lovrinčević u svojoj novoj knjizi “Ko je gazda u vašoj kući” piše šta se dešava kada podela moći u porodici prevagne na stranu deteta.

Ona smatra da problem nastaje kada roditelji imaju potrebu da sve vreme usrećuju svoju decu i kada se situacija okrene na način da više nije dete ono koje traži odobravanje roditelja, već mama i tata traže odobravanje deteta. Tada roditelji nemaju autoritet, odrekli su ga se.

Situacije u kojima se neki roditelji i deca nalaze, a gde mališani imaju veću moć odlučivanja u porodici nego što je to primereno njihovom uzrastu, najčešće nemaju nikakve veze sa dečjim pravima”, objašnjava Lovrinčevićeva za “Novosti“. “Sa detetom se možemo dogovoriti koju će vrstu kućnih poslova da obavlja, ali nije u redu da mu se prepusti odluka da li će i šta da radi u kući ili ne. Naravno da bi dete u takvoj situaciji najradije izabralo da ništa ne radi, ali protivljenje i otpor nisu razlog da roditelj od svojih zahteva odustane.”

“Proširene porodice u kojima živi više generacija mogu biti izazov za dobro funkcionisanje zato što su roditelji istovremeno i u poziciji deteta, pa bake i dede mogu preuzeti deo odgovornosti koji im ne pripada”, objašnjava Lovrinčevićeva. “Isto tako, ‘deca’ od tridesetak godina koja treba da se usmere na vaspitavanje svojih potomaka nisu to ponekad u stanju jer su materijalno zavisna od roditelja.”

“Ako roditelj u pokušaju da izbegne autoritaran, čvrst i distanciran pristup, ode u popustljiv, povlačeći i nesiguran, naći će se u drugoj vrsti problema”, smatra Lovrinčevićeva. “Ono što je za dobar razvoj deteta potrebno jeste odnos sa roditeljem u kome će biti bliskosti, topline i prihvatanja, ali i čvrsto i dosledno postavljanih granica. Situacija kada dete vrišti i baca se nije prijatna za roditelja koji se može osećati bespomoćno i neefikasno. Ipak, nema razloga da se roditelji takvih situacija ‘plaše’. Ukoliko se roditelj povuče i popusti pred dečjim zahtevima, on potkrepljuje tu vrstu ponašanja i može računati na to da će se ono ponavljati. Najbolje je sačuvati živce, ostati smiren i sabran, ili bar to odglumiti, i ne popustiti pred dečjim zahtevima.”

Iako postoje predrasude da je lakše disciplinovati devojčice nego dečake, psiholog smatra da ne postoji bitna razlika. I kod jednih i kod drugih je poželjno da roditelj ima pravu meru autoriteta.

Od svih škola najteže je završiti onu roditeljsku. Mame i tate ne dobijaju diplome, ali im se dugogodišnji uloženi trud i (ne)strpljenje vraćaju kao bumerang – kada dete poraste. Pa, kada njihov mezimac počne da beži sa časova, pije alkohol ili se drogira, psuje, postane nasilan, roditelji se obično vajkaju što ga nisu tukli kada je bio mali. Pravo pitanje je: da li bi batine pomogle? Psiholozi smatraju da prut i kaiš nisu vaspitne metode, već preporučuju da sa decom treba razgovarati i tako im postaviti jasne granice ponašanja.

“Nema razloga da se batine koriste”, smatra Nevena Lovrinčević. “Postoje veoma efikasne tehnike disciplinovanja kojima roditelji postižu željeni efekat bez upotrebe batina. Njima se deca uče da se problemi tako rešavaju i da je udaranje slabijeg u redu. Ni jedna ni druga poruka nisu dobre. Kako ćemo naučiti dete nenasilnom ophođenju sa drugima ako ga sami tučemo? Učenje oponašanjem je svakako jedan od najmoćnijih načina učenja.”

Stručnjaci upozoravaju da mame i tate moraju da shvate da su baš oni prvi uzor svom nasledniku.

“Prošla su vremena kada smo decu jednostavno odgajali”, kaže za “Novosti” psihoanalitičar Zoran Milivojević, autor knjige “Mala škola za velike roditelje”. “Danas roditelj mora da razvija svoj stil, izbegava tipične greške, razvija se zajedno sa detetom. Daleko je teže nego pre pedeset-šezdeset godina, kada je društvo bilo stabilnije i usporenije, a važila je izreka da dete ne vaspitavaju mama i tata, već celo selo. Roditelj priprema dete za život u budućem ljudskom društvu, ali današnji roditelji su prvi put u istoriji u situaciji da zbog obima i brzine promena ne znaju kako će to društvo izgledati.”

Milivojević podseća da je dobar vaspitni stil pun ljubavi, ima mnogo objašnjenja i podučavanja, u njemu su pohvale i pokloni, ali su i jasne zabrane i kritike, pa i kazne. Najbolje je, kaže, kada je roditelj čvrst u stavu, a blag u načinu, bilo da je u pitanju nagrada ili kazna.

Leave a Reply